Otac
mamasita | 09 Januar, 2016 20:27Zima i praznični dani me uvek nokautiraju. Dok se drugi zamaraju novogodišnjim odlukama, obećanjima i zamlaćivanjima sebe samih, ja sednem pa računam.
"Život se sastoji od četiri računske operacije, upamti. Sva filozofija se sastoji u tome da ih na vreme i pravilno odradiš.
Kada si sasvim mala, još kao dete, ti sabiraš: osmehe, ljude, igračke, boje, slatkiše, sve sakupljaš i skladištiš. Uglavnom ti celo detinjstvo prodje u tom sabiranju tj. sakupljanju svega i svačega. Dobrog i lošeg. Lepog i ružnog. Nešto dohvatiš sama, nešto mi stariji neoprezno prospemo pred vas, decu, pa i to pokupite. I to je normalno.
U nekim tinejdžerskim danima počinješ da oduzimaš i odbacuješ: igračke koje su dosadne, kupus od koga povraćaš, grašak od koga dobijaš temperaturu, žute hulahopke koje te svrbe, i onu košulju sa kragnom koju te mama tera da oblačiš a ti kažeš da u njoj ličiš na Draganu Mirković (oprosti mi Boze ali ta tvoja majka nekad baš nije u vinklu). Zavidne drugarice, lošu muziku, sport koji te ne zanima. Odlaske kod naših prijatelja koje ti uopšte i ne voliš (znam kako kolutaš očima svaki put kada kažemo pokret). Oduzimaj i bacaj sve ono što te steže i sputava, od čega ti je muka i što te čini nesrećnom.
U nekim dvadesetim, trebalo bi da počnes da množiš: osmehe, suze, zagrljaje, uspone, padove, prijatelje, knjige, putovanja, muziku, garderobu... sve ono što ti je posle oduzimanja preostalo ti pomnoži puta tri... neka ima i više, da možeš da biraš za kasnije.
Kada si pomnožila, par godina uzivaj u rezultatu, i ne kreći sa deljenjem dok ti se ne smuči. Baš kao onaj kupus koji sam ti spomenuo. Idi. Vraćaj se. Plači dok suza imaš. Smej se dok te stomak ne zaboli. Grli. Dopusti da te zagrle. Druži se. Sa svima. Nosi štikle dok ti noge ne klonu. Padaj. Ustaj. Igraj se. Mladost i služi za to. Onda se spremi za deljenje."Strpljivo bi, svake zime, moj divni otac ovo meni ponavljao, čini mi se, nekih 15 godina. I uvek moje isto pitanje:'' Kako ću znati kada je vreme da podelim''?
"Svako treba sam da prepozna momenat, a ja se uzdam u tvoju pamet i slab želudac i verujem da ćes, čim ti se smuči, umeti da podeliš. Jedino me plaši što si loš matematicar, sam Bog zna da si verovatno još kod sabiranja napravila golem problem. Kada odrasteš, shvatićes da nije svaki osmeh bio prijateljski, niti suza iskrena, ni tvoja ni tuđa. Da nije svaki pad bio propast, niti svaki uspon, uspeh. Nije svaki zagrljaj bio od srca, ni tvoj ni tuđi. Nije ti svaka knjiga dala mudrost i podsticaj, niti ti je svako putovanje bilo avantura. Nije ti svaki prijatelj to zaista i bio. Nije te svaki gubitak isto boleo. Deli pravedno i iskreno. Nikada ne izuzimaj svoje greške i neiskrenosti iz deljenja."I tako bih ja, u svojoj glavici tumbala njegove reči, koje su godinama dobijale sve više smisla, a moj najveći strah je uvek mogao da prepozna. Šta ce mi ostati na kraju? Šta svima ostane na kraju? Koji se rezultat u toj školi smatra uspehom?
"Smatraj da si uspela, ako ti ostane par osmeha zbog kojih ćes se i u starosti osmehivati. Suza, koje će te boleti dok si živa. Zagrljaja koje u mislima čuvaš i nosiš kao tajnu. Padova, posle kojih si ustala još jača. Uspeha, koji su te ispunili radošću (makar to bilo i mleko koje ti nije pokipelo). Ako ti ostane par puteva i putanja kojima se uvek rado vraćaš, dve-tri knjige koje te vode kroz život, i jedan prijatelj sa kojim se držiš za ruku:'' Uspela si''!Prošle su godine, sabiralo se, oduzimalo, množilo, pa na kraju i ja podelih svoj životni špil, hladnokrvno, kao kakav pokeraški maher. Da li sam izgubila? O, da. Mnogo?! Mnogo drugari, mnogo. Da li je vredelo? Jeste. Jer na kraju, ostane samo ono što vredi. To je i suština, zar ne? A šta je sa onima koji u tom deljenju izgube sve? Nisu dobro krenuli sa sabiranjem i na kraju im nije ostalo ništa? Odgovor moga tate je i dalje moja mantra, koja daje smisao u svom besmislu koji nas okruzuje:
"Čovek može sve da izgubi: porodicu, prijatelje, posao, kuću, državu. Baš sve. I uvek može da krene iz početka. Sabiranje, oduzimanje, množenje, deljenje. Dug je život. Samo jednu stvar ne možeš nikada da vratiš kada je izgubiš. Obraz. To je jedino što treba da čuvaš. To je jedino što niko živ nije uspeo da vrati!"Zima je, pa podelite!
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (2).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
1. sanjarenja56 | 01/10,2016 at 07:21
Istina je, život je matematika. A samo obraz se ne može vratiti.
2. Станимир Трифуновић | 01/10,2016 at 10:29
Сваки пут је само повратак у детињство и завичај!
Срдачан поздрав!